jutro će promeniti sve
- halo?
- dobro jutro!
- nije još...
- nije dobro ili nije jutro?
- nije jutro...
- pa i nije, za par minuta će da bude popodne!
čet - 29.03.2007
- halo?
- dobro jutro!
- nije još...
- nije dobro ili nije jutro?
- nije jutro...
- pa i nije, za par minuta će da bude popodne!
sub - 24.03.2007
aljoša
stolica za ljuljanje je prazna, kuhinja takođe, vrata od terase su zatvorena, jovan spava u dnevnoj sobi, u mojoj sigurno nije... da nije ispod stola? saginjem se i okrećem glavu levo-desno, kao da gledam snimke sa koncerta JAPW... ne, nije ni tamo.
"gde si, bre, mali?" e, ako si opet dohvatio štapiće za uši, gotov si! zavirujem iza vrata kupatila, to je jedino preostalo mesto u stanu koje nisam dvaput proverila.
"tu si!". čuči na mašini za veš kao da će svakog trenutka odnekud da izleti neki insekt, neka ptica, nesto. ježim se na pomisao da bi neka buba mogla da počne da mili po podu ili pločicama. "nisi valjda opet nekog jadnog vrapca dograbio, pobogu!?". ćuti.
ne, nešto drugo je u pitanju. to nije pogled lovca, ne vreba, već nekako unezvereno pilji u jednu tačku. i drhti. uzimam ga u naručje, stežem čvrsto i nosim u sobu. seda između mene i kompjutera, i tek nakon nekog vremena skuplja hrabrost da mi, korak po korak, vrlo polako i bojažljivo, legne na grudi.
strah, međutim, ne jenjava. kao da se boji svakog zvuka (vetar pronalazi način da se uvuče u sobu kroz vrata moje terase, poigrava se sa zavesama, zavlači pod krevet i provlači ispod sledećih zatvorenih vrata na koja nailazi, jednih, drugih, trećih, izlazi napolje, ostavljajući za sobom zvižduk nepirjatan čak i za ljdusko uho, i tako u krug, nekoliko sati), svakog pokreta. svakog svog pokreta. oči su i dalje širom otvorene, uši naćuljene. nakostrešene. dlaka ipak mirna, glatka, sjajna, crna kao ugalj i meka pod mojim prstima.
nikada ga nisam videla toliko uplašenog.
pokušavam da mu pokažem da je sa mnom siguran, da mu vetar, kiša, hladnoća i mrak ovde, pored mene, ništa ne mogu. zamisli kako je svim onim psima i mačkama koji su sada napolju...
poverovao mi je, smirio se, ali samo na kratko, jer zna - oseća to pre nego što cu i sama saznati - da ću ga uskoro napustiti i otići da živim negde drugde, sa nekim drugim životinjama, tuđim, ljut je na mene, ljuta sam na sebe, slomiti srce životinji - pa makar to bila i mačka, gore je nego slomiti srce čoveku - pa makar ono bilo i moje.
ned - 18.03.2007
do or dare
05/03/02
"šta ovde piše, ne mogu da pročitam ovu jednu reč? i'll die if u don't kill me?!" - pita me zbunjeno.
03/03/02
čeka me kod fontane ispod beograđanke, ovog puta ne kasni. rado prihvatam ideju da sednemo na klupu pored, ali ništa ne naslućujem. tebi čovek ponekad stvarno mora da crta neke stvari... po navici podižem pogled ka vrhu palate b, ali se ne sećam da sam tačno tri godine ranije po prvi put bila gore, na sastanku prekobrojaca, da je bio petak uveče, da sam promašila sprat i imala na sebi zelene farmerke, crnu rolku, eddie vedder vojničku jaknu (nikada nisam bila pearl jam fan) i martinke, da ćirica uopšte nije izgledala onako kako sam je zamišljala - cipele na platformu i masivna srebrna narukvica oko leve nadlaktice, da sam sedela u uglu kod prozora na nekakvom sanduku, da mi je ceca rekla da moram više da otvaram usta dok govorim... da se dva dana kasnije moj glas prvi put čuo na radiju, da nisam imala tremu, da sam radila prilog o whigs-ima i pustila "66", da je dve-tri nedelje kasnije počelo bombardovanje i svemu tome dalo nekakvu auru sna - kao da se nikada nije ni dogodilo, sve to zaboravljam, jer, u nekom trenutku, usred neobaveznog razgovora, kao da okrugla crna bomba sa belim upitnikom maši čelo i pada tačno ispred mojih spenserica, praveći provaliju dvadeset tri sprata duboku, u koju će me gurnuti pitanje "kad ćeš ti mene da poljubiš?".
i umesto da kažem "i don't do dares" i nekako se odbranim, odgovaram na izazov dva dana kasnije...
"šta ovde piše, ne mogu da pročitam ovu jednu reč? i'll die if u don't kill me?!" - pita me zbunjeno.
potpuno sam smetnula s uma da na svoj rukopis ne mogu da se oslonim, i da bi njegova, u najmanju ruku - nečitkost, mogla da mi se osveti baš sada, kada mi to nimalo nije potrebno. uzimam crvenu sveščicu sa požutelim listovima, veličine moj šake, i okrećem poslednji list da proverim da li je moguće da moja dva s baš toliko liče na dva l...
03/03/02
opraštam se od drugara sa berze i izlazim iz skc-a sa kesom punom nove muzike: mystery train, pride of south, flyin' shoes records...
i umesto da kažem "i don't do dares" i nekako se odbranim, odgovaram na izazov dva dana kasnije...
uto - 13.03.2007
kamp is not a four-letter word
i always wonder, i never ask... čak ni kao dete nisam imala običaj da zadajem muke odraslima i bombardujem ih hiljadu i jednim pitanjem. except sometimes. samo dvaput, zapravo.
šesti-sedmi osnovne. "smells like teen spirit" i moj prvi susret sa rečju libido. pomislila sam bila da bi v. sigurno trebalo da zna šta to znači, ne zato što je petnaestak godina starija, već zato što je nastavnik engleskog. "pitaj mamu" - rekla je, ostavivši me bez objašnjenja. mnogo veštiji i maštovitiji odgovor dobila sam bila od a. kada sam je pitala šta je to orgazam. imala sam tada dvanaest godina, a ona četiri više. "pogledaj u sanovniku" - odgovorila je. to sam i učunila, ali tražene odrednice tamo nije bilo. a. će iz ovakvih situacija umeti mudro da se izvuče i mnogo kasnije, kada bude počela da predaje ruski u našoj osnovnoj školi. "kako se kaže jazavičar?" - zanimalo je trećake, ali a. nije imala pojma. "nemamo sad vremena za to! ne postavljajte suvišna pitanja, već gledajte u te sveske i radite ono što sam vam zadala!".
***
je l' znaš ti možda šta je kemp? - zatiče me pitanje na ulasku u prostoriju, u kojoj sede atila i devojka sa naočarima, nisam joj upamtila ime. ne uspevam da odredim iz kojeg je pravca došlo, zvuči kao da su ga obe postavile u isto vreme.
"da..." - kažem, ali u tom trenutku zaboravljam da uzvratim i odbranim se jednim "što?", zaboravljam sve pedagoške trikove mojih prijateljica, a skoro da zaboravljam i šta je kemp... uspevam nekako da boje koje se menjaju na mom licu svedem na crvenilo, nadajući se da se u tom polumraku neće primetiti, a iznenađenost i zbunjenost sakrivam u zadnji levi džep.
čak i da sam se setila da ih uputim na novi klajnov rečnik stranih reči, koji je atila bila kupila dan ranije, ne bih se izvukla - već je bio na kolenima druge devojke. kor je o tome napisao čitavu knjigu, a ovaj ni da ga pomene, svašta.
"pa... to je skraćenica od known as male prostitute... a mislim i da camper na francuskom znači pozer..." - pristupam tome leksikografski, međutim, dva filologa gledaju u mene u iščekivanju daljeg objašnjenja i sve više počinju da liče na dva deteta koja se raspituju o the birds and the bees konceptu, usled čega kao da nekako pažljivije i tiše izgovaram pojedine reči, a neke stvari čak i preskačem. prelazim brzo na nabrajanje imena za koja se nadam da su im poznata. merilin monro, truman kapoti, znate, on je pisao doručak kod tifanija... pominjem i helmuta njutona, a u stvari mislim na sesila bitona. od oskara vajlda ni traga ni glasa, niotkuda se pojavljuju ružičasti flamingosi, ali tek oni ne rešavaju stvar...
odlazim nezadovoljna sopstvenim objašnjenjem.
"kako to da atila ne zna šta je kemp?" - čudi se a.
"pa, ona je bila kemp pre nego što se porodila, trebalo je to da joj kažeš".
"još uvek je...".
kemp je laž koja govori istinu.
njeno devojačko prezime je kemp, kao i ovaj nadimak.
moj mačak jovan je kemp.
camper cipele nisu kemp. ali devojka u kampericama i mrežastim dokolenicama, koja u ofisu sedi sa naočarima za sunce, jeste kemp. i njeno prezime je kemp.
čet - 08.03.2007
marchin' already
gospođa M. dolazi kući sa buketom cveća u ruci, koji je dobila od svojih učenika.
"jao, zaboravila sam baki da čestitam... ma, taj praznik je ionako skroz bezveze..." - kaže A.
"e, baš šteta, mislila sam da te častim hiljadarkom..."
"ne, čekaj, čekaj! predomislila sam se!"
sub - 03.03.2007
konstantin
"(bio je dobio to gordo i ratničko ime)"
sve ređe jedni drugima šaljemo razglednice. sve češće ih jedni drugima donosimo. uručujemo lično. i onda odabiramo jednu koja nam se najviše dopada, ponekad i dve. čak ništa na njima ni ne napišemo. važno je da to bude neka dobra fotografija (savremena ili arhivska, najčešće crno-bela), neki zanimljiv detalj. na njoj će ionako pisati odakle je. a uvek ćemo znati od koga smo je dobili.
sve svoje razglednice konstantin mi je poslao poštom. uglavnom su to panoramske slike gradova ili mesta u kojima je bio, sa njihovim značajnim obeležjima, u boji. takva im je i poleđina - zgusnuta i poprilično sitna, ali sasvim čitljiva štampana ćirilična slova, ispunjavaju čitavu levu stranu hartije. ponekad ispoštuju podatak o lokaciji ili autoru, ponekad ga jednostavno zanemare i nezaustavljivo krenu ka margini, prelaze je, ali u početku ipak ostavljaju dovoljno prostora za markicu, da bi se ubrzo ponovo razmahala, sudarajući se sa mojim imenom i adresom, nešto krupnije i razuđenije ispisanim hemijskom olovkom, sve dok ne nalete na samu ivicu donjeg desnog ugla.
uvek me obavesti o najvažnijim stvarima: o tome gde je sve bio, šta je sve radio i video, kako je. doda i poneki utisak ili komentar.
u 21.00h sedela sam u autobusu, na putu kući, a kostantinov voz je u isto vreme kretao za istanbul.
"idem u indiju na mesec dana..." - javio mi je dva dana pre polaska.
"kada putujem, čini mi se da život ima nekog smisla" - pisalo je u poslednjoj razglednici, koju mi je letos poslao iz sirije.
uvek putuje sam.
čet - 01.03.2007
prijatelj/voljen
ni datuma, ni godine, ni radnje, ni likova, ni glumaca, ni imena sale, ni... skoro ničega se ne sećam. sećam se samo da smo ga kilibarda i ja odgledale sedeći na stepeništu one prve sleva, valjda najveće sale u takvudu. i da, kada se projekcija završila, nismo želele da ustanemo - ostavio je na obe neobično jak utisak.
zaboravljam da bi na vrhu police moglo da bude prašine. prebiram prstima po pismima, papirima, prospektima i programima, da bih ono što tražim pronašla tek na dnu treće kutije koju ne uspevam lepo da zatvorim.
utorak, 1. februar 2000.
13.30 h. tuckwood, sala james dean.
programska celina "oko atlasa".
cena 40 dinara.
crnim markerom uokvireno.
dakle, četrvti razred gimnazije. ako nije bio raspust, verovatno smo pobegle sa nekog časa, u koju god smenu da smo išle. ona će kasnije te godine upisati španski (ja ću je milion puta pitati "je l' ti beše prošić predaje filozofiju?", ona će svaki put odgovoriti "ne, nešković" ili ću ja pocrveneti, a svi će se nasmejati svaki put kada uperi prstom u mene i kaže "najgori đak u gimnaziji postao prvi pravi akademski građanin!"), ime ventura pons će nam se obema urezati u svest, a meni će naslov filma povremeno iskrsavati u mislima, podsećajući me na neke ljude, ili će me - šest, sedam godina kasnije - neki ljudi podsetiti na njega...
***
"je l' ideš na fest?" - pita me moja nova zubarka, ja se malo zbunim, a sestra mi uruči još jedan račun od hiljadu i nešto dinara, "ove godine verovatno ne..." - kažem.