ovog jutra. ovih dana.
I will not pretend
I will not put on a smile
I will not say I'm all right for you
When all I wanted was to be good
To do everything in truth
To do everything in truth
tog jutra sam - kako to obično biva kad radim pre podne - kasnila na posao. u čitaonici mrak. nigde žive duše. savršena prilika za neku muziku.nisam smela da mu kažem da sam se tih dana vratila svojim "smaračima", rajanu adamsu i dejmijenu rajsu (naredne nedelje i dejmijenu džuradu i, na kratko, džošu rauzu), znala sam da me ni marta v. ne bi izvukla, da bi to izavalo smeh i kolutanje očima, i da bih se i sama smejala, crveneći.cigarettes and chocolate milk? ne. cigarete umesto doručka, ali rufusa moram da preskočim. odlučujem se za ženske vokale, najpre the organ - brother, a zatim i martine dve pesme na spejsu, "factory" i "b.m.f.a". na ripit. prisećam se njenog lika (na momente je lepa, na momemte deluje pomalo tetkasto)... po glavi mi se, međutim, neumorno mota pitanje koliko bi mladi, lepi junior mogao da ima godina. dospevam na vikipediju, pratim linkove, čitam. ne smem da napišem još jedan post o njemu... njima, kažem sebi.
iako me više nekako podseća na mešavinu neko kejs i kejt blanšet, pomišljam da bi marta mogla da se dopadne vesni.
samo par dana kasnije, na njenom blogu osvanuo je (i samo par dana kasnije nestao, zbog poltičkih komentara) tekst pod naslovom "this morning. these days", napisan veštim engleskim, i posvećen upravo njoj, marti vejnrajt.
***
"moje su reči neme. marta w. peva kako se osećam ovih dana. slušam je ovog jutra, i slušam ponovo... njen glas i te reči sve govore.
o poeziji i jednom srcu, i onom prozoru koji se napokon zatvorio (sam od sebe, iz samog sebe), i mom novom povratku, i onome što me čekalo ovde, i čemu sam nedostajala, o brigama i izvesnom besu, o neprestanoj borbi, i meni kao ženi, i meni kako se oslanjam o svoju ženstvenost, nesigurno, s oprezom, i o svim tim strahovima koje vidim, i onima koje ignorišem (jednom si rekao da tvoj spas leži u količini tvoje negacije, danas je čovek je žena su spaseni ako su, koliko su dobri u ignorisanju), i jedna ja koja je loša u toj ulozi, i sva ova stremljenja, moje učenje i glas, smejanje sa dragim ljudima pod svetlećim kišobranom u dobro poznatom dvorištu, i to buduće dvorište, koje ne znam gde da postavim, i kako da prigrlim.
sanjala sam noćas da sam otputovala za london, i nakon nekog vremena otkrli su da nemam vizu u pasošu. osetila sam se izgubljeno, i glupo, krivo... probudila sam se slaba.
zovem moju l. da joj kažem koliko je volim, i onda, jedna divna devojka šalje mi glas da čujem ovu autorku, i sada bi doista mogla da ućutim, i slušam je kako peva o toj meni, i kako se osećam ovih dana..."
"(neverovatno, ali ta žena je jedina čiji tekstovi i glas u meni bude onaj šifražisticki, ili kako se kaze već, deo mene, koji je u isto vreme svestan svoje ženstvenosti i svega što ona sa sobom nosi, i ljut na sva ograničenja koje ta činjenica sa sobom povlači... jedino je dženis umela da izazove to stanje. osecanje. svesnost. čak ni grace slick ili petti s. nemaju tu snagu! "i wish i was born a man"... rage and fragility u isto vreme. baš ti hvala što mi je otkri.)"
