somebody that i used to know
"laki silver, molim Vas, meko" - čujem sebe kako u žurbi izgovaram sada već dobro uvežbanu rečenicu dok se osvrćem ka semaforu (još uvek je crveno) i pospanim pogledom prelećem preko lica pešaka prekoputa, zaboravljajući na aračkinje, baračkinje, koga ćete? (uvek to pomislim kada ugledam ljude postrojene sa druge strane ulice), jer ću, pre nego što ponovo okrenem glavu ka gospođi na trafici i pružim joj novac, krajičkom oka zapaziti ženu tamnijeg tena sa crnim naočarima za sunce i, iako svesna da to nije ona, neočekivano se setiti silve i njenog lika tek kroz maglu - njenog pogleda, ali ne i boje očiju, hrapavog glasa, ali ne i cigareta koje je pušila, udubljenja i isturene hrskavice na levoj nadlanici koje sam neumorno istraživala jagodicom kažiprsta, kockica za jamb koje se kotrljaju po stolu i boje platna, ali ne i rukopisa, stajanja pred ogledalom, ali ne i njenog odraza u njemu.
znam da je dolazila kod nas dok smo živeli na banovom brdu (ali se toga ne sećam), i onda se, sredinom devedesetih, ponovo pojavila u našim životima, doselivši se sa majkom u susednu ulicu, da bi, u nekom trenutku, još jednom nestala bez traga.
znala sam da je bila prevarant, ali se ne sećam da je bila patološki lažov, niti da je nas na bilo koji način oštetila. bila je dobra prijateljica moje mame i neko za koga sam se brzo i lako vezala.
poslednji put sam je videla (prepoznala, zapravo) pre nekoliko godina, možda manje, kada sam jedne večeri, vrteći kanale na tv-u, nabasala na dokumetarac o pozorišnoj predstavi žena iz zatvora u požarevcu.